-„Mo­ja voj­ska sto­ji da­nas pred naj­ža­lo­sni­jim svr­šet­kom. S na­dom i uvje­re­njem da će se na ja­dran­skom pri­mor­ju snab­dje­ti i re­or­ga­ni­zo­va­ti na mi­ru uz obe­ća­nu po­moć sa­ve­zni­ka, ja sam je pre­veo pre­ko al­ban­skih i cr­no­gor­skih pla­ni­na. Ni­šta od obe­ća­nog što je po­treb­no za iz­dr­ža­va­nje i re­or­ga­ni­za­ci­ju ov­dje ni­smo na­šli ...” – ta­ko je re­gent Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić za­po­čeo pi­smo ko­je je de­cem­bra 1915. go­di­ne upu­tio ru­skom ca­ru Ni­ko­la­ju Dru­gom Ro­ma­no­vu.
Srp­ski voj­ni­ci su oče­ki­va­li da će u Ska­dru na­i­ći na ma­ga­ci­ne sa hra­nom i da će nji­ho­voj mu­ci, po­sli­je pre­đe­nih sko­ro 500 ki­lo­me­ta­ra pje­ške, na­po­kon do­ći kraj. Ta oče­ki­va­nja ni­su bi­la ne­re­al­na, ta­kva obe­ća­nja do­bi­li su od sa­ve­zni­ka na po­čet­ku po­vla­če­nja. U Ska­dru ih je, me­đu­tim, do­če­ka­la glad. Po­če­la je se­zo­na ki­ša, bi­lo je ve­o­ma hlad­no, a ni­gdje sklo­ni­šta i za­klo­na za iz­ne­mo­gle srp­ske voj­ni­ke. Umi­ra­nje u Ska­dru je jed­na od naj­stra­šni­jih eta­pa al­ban­ske gol­go­te.
Srp­ski voj­ni­ci umi­ra­li su na uli­ca­ma, is­pred al­ban­skih ku­ća, u lo­go­ri­ma oko gra­da gdje su bo­ra­vi­li. Svje­do­ci ka­žu da je ka­pe­la u ko­ju su do­no­še­ni mr­tvi srp­ski voj­ni­ci sva­ko­dnev­no bi­la pu­na do ta­va­ni­ce. Dnev­no je umi­ra­lo od 30 do 40 lju­di. Osta­li su broj­ni za­pi­si ko­ji ilu­stru­ju iz­glad­nje­le i iz­nu­re­ne voj­ni­ke ka­ko u dronj­ci­ma sje­de po uli­ca­ma Ska­dra i ka­ko je­dva uspi­je­va­ju da iz­go­vo­re sa­mo jed­nu ri­ječ, sa­mo da ka­žu „hljeb”.
Pre­ma po­sle­rat­nim za­pi­si­ma sve­šte­no­ču­va­ra srp­skog voj­nič­kog gro­blja u Ska­dru La­za­ra Ma­ti­je­vi­ća, pro­cje­nju­je se da je u oko­li­ni Ska­dra umr­lo oko 5.000 srp­skih voj­ni­ka i ci­vi­la. To su žr­tve iz bal­kan­skih ra­to­va i stra­dal­ni­ci po­vla­če­nja iz 1915. i 1916. go­di­ne. Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je pla­ni­ra­la da iz­gra­di spo­men-ko­stur­ni­cu u Ska­dru u znak sje­ća­nja na umr­le ju­na­ke.
Idej­no rje­še­nje je ura­dio ču­ve­ni ru­ski ar­hi­tek­ta Kra­snov, od­re­đe­na su čak i fi­nan­sij­ska sred­stva te dav­ne 1938/1939. go­di­ne, ali je no­vac po­tro­še­n za spo­men-ma­u­zo­lej na ostr­vu Vi­do. Ta­ko u Ska­dru da­nas ne­ma ni­ka­kvog zna­me­nja ko­je nas pod­sje­ća na stra­da­nje srp­skog na­ro­da i dr­ža­ve.
A tih da­na u Ska­dru i oko­li­ni bi­lo je ve­o­ma te­ško. Vi­še ni­je bi­lo na­de za iz­ba­vlje­nje. Sve ono što su če­ka­li, spas ko­jem su se na­da­li, sve ono što ih je vo­di­lo na­pri­jed dok su pro­la­zi­li sni­je­žne pla­ni­ne i kli­su­re, sa­da je ne­sta­lo. Po­sto­ja­li su sa­mo glad i umi­ra­nje.
U Ska­dru ni­je bi­lo hra­ne jer sa­ve­zni­ci ni­su mo­gli da tran­spor­tu­ju te­ret do naj­sje­ver­ni­je al­ban­ske lu­ke Sve­ti Jo­van Me­dov­ski. Pro­blem je bio što je lu­ka isu­vi­še plit­ka, a ne­pri­ja­telj isu­vi­še bli­zu. Od Ko­to­ra, glav­ne po­mor­ske ba­ze Austro­u­gar­ske, do lu­ke Sve­ti Jo­van Me­dov­ski, hi­dro­a­vi­o­ni­ma je bi­lo po­treb­no po­la sa­ta, ne­pri­ja­telj­ska pod­mor­ni­ca sti­za­la je za sat vre­me­na.
Sva­ki tran­sport u Me­do­vi tra­jao je sa­ti­ma jer je oba­la pje­šča­na i plit­ka. Ve­li­ki brod je mo­rao da se usi­dri sto­ti­na­ma me­ta­ra da­lje od oba­le, a to je da­va­lo do­volj­no vre­me­na ne­pri­ja­telj­skim hi­dro­a­vi­o­ni­ma i pod­mor­ni­ca­ma da dej­stvu­ju. Sva­ki dru­gi brod ko­ji je do­šao u ovu lu­ku bio je po­to­pljen. U bro­du Brin­di­zi, ko­ji je po­to­nuo u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Me­do­ve, stra­da­lo je oko 400 cr­no­gor­skih do­bro­vo­lja­ca ko­ji su do­šli iz Ame­ri­ke ka­ko bi se pri­dru­ži­li i po­mo­gli srp­skoj voj­sci.
Tih da­na, sre­di­nom de­cem­bra, du­vao je ta­ko jak vje­tar da su pro­mr­zli srp­ski voj­ni­ci i iz­bje­gli­ce lu­ku San Đo­va­ni di Me­dua na­zi­va­li „Sve­ti Jo­va­ne, ti ne du­vaj”. Da­ni­ma su sje­dje­li na pla­ži po­gle­da upr­tog ka pu­či­ni, na ho­ri­zon­tu su tra­ži­li brod ko­ji bi bio nji­ho­vo spa­se­nje. Ka­da su se uju­tru bu­di­li, kraj za­pa­lje­nih va­tri na pla­ži osta­ja­li su da le­že mr­tvi voj­ni­ci. Sa­hra­nji­va­li su ih ta­ko što su ti­je­la po­la­ga­li u mo­re. Svo­je­vr­sna „Pla­va grob­ni­ca” na­sta­ja­la je tih da­na i u vo­da­ma me­dov­skog za­li­va.
Po­sli­je broj­nih po­ta­pa­nja bro­do­va, sa­ve­zni­ci su sre­di­nom de­cem­bra ob­u­sta­vi­li sva­ki do­voz hra­ne u Sve­ti Jo­van Me­dov­ski. Srp­ski voj­ni­ci do­bi­ja­li su je­dva po 200 gra­ma pro­je dnev­no. Za iz­bje­gli­ce hra­ne ni­je ni bi­lo. Srp­ska vla­da i re­gent bi­li su očaj­ni. Sva­ko­dnev­no su za­si­je­da­li u zgra­di ska­dar­ske op­šti­ne i sa sa­ve­zni­ci­ma po­ku­ša­va­li da pro­na­đu rje­še­nje za spas srp­ske voj­ske i na­ro­da. Ni­je bi­lo je­din­stve­nog sta­va gdje eva­ku­i­sa­ti a po­tom i re­or­ga­ni­zo­va­ti srp­sku voj­sku. Srp­ska vla­da je in­si­sti­ra­la da tran­spor­ti kre­nu iz lu­ke Sve­ti Jo­van Me­dov­ski, sa­ve­zni­ci su tvr­di­li da to ni­je bez­bjed­no.
Re­gent Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić na kra­ju pi­še pi­smo ru­skom ca­ru i mo­li ga za po­moć. Po­sli­je ne­ko­li­ko ener­gič­nih di­plo­mat­skih ini­ci­ja­ti­va ru­skog ca­ra Ni­ko­la­ja Ro­ma­no­va i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va car­ske Ru­si­je Ser­ge­ja Sa­zo­no­va, si­tu­a­ci­ja u Ska­dru i Me­do­vi la­ga­no se po­bolj­ša­va.
En­gle­zi ša­lju po­moć u hra­ni. Ubr­zo za­tim kre­ću i pr­ve eva­ku­a­ci­ja iz Me­do­ve. U Bi­zer­tu, fran­cu­sku lu­ku na sje­ve­ru Tu­ni­sa, bro­do­vi­ma je tran­spor­to­va­no 1.400 naj­bo­le­sni­jih srp­skih voj­ni­ka. Po­sli­je mol­be ru­skog ca­ra fran­cu­ska for­mi­ra spe­ci­jal­nu mi­si­ju na či­jem če­lu je ge­ne­ral Pi­ja­ron de Mon­de­zir. On do­la­zi na al­ban­sko pri­mor­je ka­ko bi utvr­dio broj­ča­no, ali i op­šte sta­nje srp­ske voj­ske.
Fran­cu­zi br­zo do­no­se i od­lu­ku da srp­ska voj­ska bu­de eva­ku­i­sa­na na grč­ko ostr­vo Krf. Me­đu­tim, do iz­ba­vlje­nja na Kr­fu, srp­ska voj­ska još stra­da. Pad Cr­ne Go­re i na­pre­do­va­nje Austro­u­ga­ra sa sje­ve­ra, ubr­za­lo je eva­ku­a­ci­ju iz Ska­dra i Sve­tog Jo­va­na Me­dov­skog. Bro­do­vi­ma se ni­je mo­glo. Srp­ski voj­ni­ci kre­nu­li su pje­ške ka no­voj si­gur­ni­joj lu­ci, ka Dra­ču i Va­lo­ni. Pred nji­ma su bi­li bla­to i mo­čva­re, no­vih 240 ki­lo­me­ta­ra pje­ške, no­vi put stra­da­nja i umi­ra­nja.
(RTS)


Iz­vor

Tekst je dio do­ku­men­tar­nog fil­ma „Sr­bi na Kr­fu” ko­ji Ra­dio-te­le­vi­zi­ja Sr­bi­je re­a­li­zu­je u ko­pro­duk­ci­ji sa Mi­ni­star­stvom ra­da, za­po­šlja­va­nja i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Re­a­li­za­ci­ju fil­ma su po­mo­gli Mi­ni­star­stvo od­bra­ne RS i Am­ba­sa­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je u RS.
Fo­to­gra­fi­je, ko­je do sa­da ni­su ob­ja­vlje­ne u Sr­bi­ji, do­bi­je­ne su od Mi­ni­star­stva kul­tu­re Re­pu­bli­ke Fran­cu­ske, a uz po­sre­do­va­nje Am­ba­sa­de Re­pu­bli­ke Fran­cu­ske u Sr­bi­ji.
Struč­ni kon­sul­tant pro­jek­ta „Sr­bi na Kr­fu” je Mi­loš Ko­vić, do­cent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du.


Srp­sko voj­nič­ko gro­blje u Ska­dru

Do sre­di­ne 60-ih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka po­sto­ja­lo je srp­sko voj­nič­ko gro­blje u Ska­dru gdje su bi­li sa­hra­nje­ni srp­ski voj­ni­ci umr­li kra­jem 1915. i 1916. go­di­ne. Voj­nič­ko gro­blje na­la­zi­lo se u okvi­ru ska­dar­skog pra­vo­slav­nog gro­blja. Da­nas u Ska­dru vi­še ne­ma ni pra­vo­slav­nog ni voj­nič­kog srp­skog gro­blja. Gro­blje je po­o­ra­no, na tom mje­stu iz­gra­đe­na je lo­kal­na bol­ni­ca. Osta­li su vi­so­ki čem­pre­si ko­ji kao da pri­ča­ju tra­gič­nu pri­ču jed­nog na­ro­da i jed­ne vje­re ko­je u Ska­dru sko­ro vi­še da ne­ma.


Gdje sa srp­skom voj­skom: od Ti­ra­ne pre­ko Bi­zer­te do Kr­fa

Sa­ve­zni­ci u po­čet­ku ni­su zna­li šta da ra­de sa srp­skom voj­skom. Od­lu­ka da se srp­skoj voj­sci na al­ban­skoj oba­li po­mog­ne, do­ni­je­ta je na sa­ve­znič­koj kon­fe­ren­ci­ji 6. de­cem­bra 1915. go­di­ne u Šan­ti­jeu. Ali gdje tu voj­sku smje­sti­ti i ka­ko je re­or­ga­ni­zo­va­ti, tu ni­je bi­lo je­din­stve­nog rje­še­nja. Ita­li­ja­ni su pred­la­ga­li pod­ruč­je oko Ti­ra­ne i El­ba­sa­na, što ni­je bi­lo naj­bo­lje rje­še­nje jer bi srp­ska voj­ska u tom re­jo­nu bi­la op­ko­lje­na bu­gar­skim i austro­u­gar­skim sna­ga­ma. Fran­cu­zi su pr­vo mi­sli­li da je rje­še­nje sje­ver Afri­ke, Tu­nis. Na­po­kon 7. ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne do­ni­je­ta je od­lu­ka da srp­ska voj­ska bu­de tran­spor­to­va­na na grč­ko ostr­vo Krf.